Interkontinentalna balistička raketa

Proverena verzija ove stranice, odobrena dana 7. oktobar 2022., zasnovana je na ovoj izmeni.

Probno lansiranje interkontinentalne balističke rakete Minjutmen III iz vazduhoplonve baze Vandenberg, Kalifornija, SAD.

Interkontinentalna balistička raketa, (ili ICBM, iz engl. intercontinental ballistic missile) je balistička raketa velikog dometa (preko 5.500 km), obično napravljena za lansiranje nuklearnog oružja, to jest nošenje jedne ili više nuklearnih bojevih glava. Neki noviji ICBM-ovi su konstruisani za nošenje konvencionalne ili čak inertne (bez eksploziva) bojne glave. Oni se pouzdaju u veliku brzinu udara bojeve glave kao sredstva za nanošenje velike štete. Zbog velikog dometa i snage bojevih glava u slučaju nuklearnog rata većinu štete bi napravili ICBM-ovi lansirani iz silosa ili s podmornica, a bombarderi bi nosili ostatak.

Interkontinentalne balističke rakete se po većem dometu i brzini razlikuju od drugih balističkih raketa : balističkih raketa srednjeg, kratkog dometa, i taktičkih balističkih raketa. Kategorizovanje raketa po dometu je subjektivne prirode, i granice između kategorija su izabrane unekoliko proizvoljno, tako da ni ove klase nisu čvrsto razgraničene.

Svih pet zemalja stalnih članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija imaju operativne sisteme interkontinentalnih balističkih raketa: sve imaju podmorničke rakete, a Rusija, Sjedinjene Države i Kina takođe imaju kopnene rakete.

Faze leta

Kod većine ICBM-ova let se odvija na sličan način:

uzletanje - traje od 3 do 5 minuta (kraće za projektile na čvrsto gorivo, duže za one na tečno gorivo); na kraju ove faze projektil se nalazi na visini od 150 do 400 km i kreće se brzinom od oko 7.000 m/s.
let - traje oko 25 minuta - u njemu projektil izvodi podorbitalni let po eliptičnoj putanji. Apogej se nalazi otprilike na visini od 1.200 km, a veća os eliptične putanje je između 3.186 i 6.372 km. Time se postiže presecanje putanje projektila s točkom na Zemlji koju projektil gađa. Prilikom ove faze projektil može izbaciti više bojevih glava, balona s metaliziranim premazom, ometače radara ili slične mamce.
obrušavanje - zadnja faza leta koja traje oko 2 minute. U njoj se bojeva glava obrušava na svoju metu brzinom od oko 4 km/s (kod prvih ICBM-ova je ta brzina bila manja od 1 km/s). Pritom bojeva glava može manevrirati radi izbegavanja i zbunjivanja odbrane.

Istorija

Prvi ICBM razvijan je u Nemačkoj krajem Drugog svetskog rata. Von Braun je dobio zadatak da napravi raketu sposobnu za bombardovanje Severne Amerike. Projekt je započet kao dvostepena raketa A9/A10 "Amerikarakete". Amerikarakete je trebala imati domet od oko 4.100 do 5.000 km i bojevu glavu od 1.000 kg. Nakon kraja rata, nacistički naučnici koji su radili na nemačkim raketama su tajno prevezeni u SAD i SSSR nakon čega su te države i same započele razvoj raketnog naoružanja.

Godine 1953. SSSR je započeo sa inicijativom za razvoj ICBM-a. Sergej Koroljov je postao glavni dizajner projektila i njegov rad urodio je plodom kada se 1957. pojavio projektil R-7. R-7 je prvi put testiran u avgustu 1957., a 4. oktobra te godine je iskorišćen za lansiranje Sputnjika 1 u orbitu.

U SAD-u je svaki pojedini ogranak vojske razvijao svoj ICBM što je usporavalo njihov razvoj. SAD je svoj program razvoja ICBM-a započeo 1946. godine s raketom MX-774. Prvi je program otkazan 1948. nakon samo tri delimično uspešna lansiranja. Tek je 1951. SAD započeo novi program razvoja ICBM-a koji je rezultirao projektilom Atlas. Prvo uspešno lansiranje ICBM-a SAD su izveli 17. decembra 1957., četiri meseca nakon prvog leta R-7.

Nastavkom trke u naoružanju ICBM-ovi su postajali sve precizniji i imali su sve veći domet. Pojavili su se projektili koji su nosili više nezavisnih nuklearnih bojevih glava. Svaka od tih bojevih glava može pogoditi zaseban cilj udaljen i nekoliko stotina kilometara.

U želji da osiguraju oružje "drugog udara", u slučaju da u prvom nuklearnom napadu budu uništeni silosi s raketama na kopnu, SSSR i SAD razvile su podmornice koje su bile sposobne nositi ICBM-ove. Podmornice su mogle skrivene pričekati kraj prvog napada i onda lansirati svoje projektile na neprijateljske gradove. Primer su sovjetska klasa Typhoon s 20 projektila R-39 i američka Ohio s 24 projektila Trident II.

ICBM-ovi i danas, posle kraja Hladnog rata, imaju važnu ulogu u demonstraciji moći te se oni redovno unapređuju radi izbegavanja sve naprednijih sistema protivodbrane.

Moderni ICBM-ovi

Moderni ICBM-ovi nose uglavnom više bojevih glava (MIRV) što omogućuje jednom projektilu da pogodi više meta. MIRV se pojavio kao odgovor na razvoj antibalističkih projektila.

ICBM-ovi danas mogu biti postavljeni na sljedeći način:

U silosu koji pruža određenu zaštitu od napada.
Na podmornicama: tada su ICBM-ovi poznati kao SLBM (submarine launched ballistic missiles). Oni pružaju gotovo jednak domet i nosivost kao kopneni ICBM-ovi.
Na pokretnim lansirnim rampama: koncept koji je primenjen kod ICBM-a Topol-M. Prednost pokretnih rampi je njihovo teže uništavanje.
Mobilne lansirne rampe na železničkim prugama, primer za to je ICBM RT-23 Molodets.