Interkontinentalna balistička raketa

Проверена верзија ове странице, одобрена дана 6. октобар 2022., заснована је на овој измени.

Пробно лансирање интерконтиненталне балистичке ракете Минјутмен III из ваздухоплонве базе Ванденберг, Калифорнија, САД.

Интерконтинентална балистичка ракета, (или ICBM, iz енгл. intercontinental ballistic missile) је балистичка ракета великог домета (преко 5.500 km), обично направљена за лансирање нуклеарног оружја, то јест ношење једне или више нуклеарних бојевих глава. Неки новији ИЦБМ-ови су конструисани за ношење конвенционалне или чак инертне (без експлозива) бојне главе. Они се поуздају у велику брзину удара бојеве главе као средства за наношење велике штете. Због великог домета и снаге бојевих глава у случају нуклеарног рата већину штете би направили ИЦБМ-ови лансирани из силоса или с подморница, а бомбардери би носили остатак.

Интерконтиненталне балистичке ракете се по већем домету и брзини разликују од других балистичких ракета : балистичких ракета средњег, кратког домета, и тактичких балистичких ракета. Категоризовање ракета по домету је субјективне природе, и границе између категорија су изабране унеколико произвољно, тако да ни ове класе нису чврсто разграничене.

Свих пет земаља сталних чланица Савета безбедности Уједињених нација имају оперативне системе интерконтиненталних балистичких ракета: све имају подморничке ракете, а Русија, Сједињене Државе и Кина такође имају копнене ракете.

Фазе лета

Код већине ИЦБМ-ова лет се одвија на сличан начин:

узлетање - траје од 3 до 5 минута (краће за пројектиле на круто гориво, дуже за оне на текуће); на крају ове фазе пројектил се налази на висини од 150 до 400 км и креће се брзином од око 7000 м/с.
лет - траје око 25 минута - у њему пројектил изводи подорбитални лет у елиптичној путањи. Апогеј се налази отприлике на висини од 1,200 км, а већа ос елиптичне путање је између 3186 и 6372 км. Тиме се постиже пресијецање путање пројектила с точком на Земљи коју пројектил гађа. Приликом ове фазе пројектил може избацити више бојних глава, балона с метализираним премазом, ометаче радара или сличне мамце.
обрушавање - задња фаза лета која траје око 2 минуте. У њој се бојна глава обрушава на своју мету брзином од око 4 км/с (код првих ИЦБМ-ова је та брзина била мања од 1 км/с). Притом бојна глава може маневрирати ради избјегавања и збуњивања обране.

Историја

Први ИЦБМ развијан је у Њемачкој крајем Другог свјетског рата. Вон Браун је добио задатак да направи ракету способну за бомбардирање Сјеверне Америке. Пројект је започет као двоступањска ракета А9/А10 "Америкаракете". Америкаракете је требала имати домет од око 4100 до 5000 км и бојну главу од 1000 кг. Након краја рата, нацистички научници који су радили на њемачким ракета су тајно превезени у САД и СССР након чега су те државе и саме започеле развој ракетног наоружања.

Године 1953. СССР је започео с инцијативом за развој ИЦБМ-а. Сергеј Корољов је постао главни дизајнер пројектила и његов рад уродио је плодом када се 1957. појавио пројектил Р-7. Р-7 је први пут тестиран у аугусту 1957., а 4. октобра те године је искориштен за лансирање Спутњика 1 у орбиту.

У САД-у је сваки поједини огранак војске развијао свој ИЦБМ што је успоравало њихов развој. САД је свој програм развоја ИЦБМ-а започео 1946. године с ракетом МX-774. Први је програм отказан 1948. након само три дјеломично успјешна лансирања. Тек је 1951. САД започео нови програм развоја ИЦБМ-а који је резултирао пројектилом Атлас. Прво успјешно лансирање ИЦБМ-а САД је извео 17. децембра 1957., четири мјесеца након првог лета Р-7.

Наставком утрке у наоружању ИЦБМ-ови су постајали све точнији и имали су све већи домет. Појавили су се пројектили који су носили више неовисних нуклеарних бомба. Свака од тих бомби може погодити засебан циљ удаљен и неколико стотина километара.

У жељи да си осигурају оружје "другог удара", у случају да у првом нуклеарном нападу буду уништени силоси с ракетама на копну, СССР и САД развиле су подморнице које су биле способне носити ИЦБМ-ове. Подморнице су могле скривене причекати крај првог напада и онда лансирати своје пројектиле на непријатељске градове. Примјер су совјетска класа Тyпхоон с 20 пројектила Р-39 и америчка Охио с 24 пројектила Тридент ИИ.

ИЦБМ-ови и данас, након крај Хладног рата, имају важну улогу у демонстрацији моћи те се они редовито унапријеђују ради избјегавања све напреднијих сустава протуобране.

Модерни ИЦБМ-ови

Модерни ИЦБМ-ови носе углавном више бојних глава (МИРВ) што омогућује једном пројектилу да погоди више мета. МИРВ се појавио као одговор на развој антибалистичких пројектила.

ИЦБМ-ови данас могу бити постављени на сљедећи начин:

У силосу који пружа одређену заштиту од напада.
На подморницама: тада су ИЦБМ-ови познати као СЛБМ (субмарине лаунцхед баллистиц миссилес). Они пружају готово једнак домет и носивост као копнени ИЦБМ-ови.
На покретним лансирним рампама: концепт који је примијењен код ИЦБМ-а Топол-М. Предност покретних рампи је њихово теже уништавање.
Мобилне лансирне рампе на жељезничким пругама, примјер за то је ИЦБМ РТ-23 Молодетс.